Nezapamćena euforija kod navijača u gradu sa Jošanice

Na ulasku u poslednju sedmicu jula, posle tri odigrana kola u Mozzart Bet Superligi, Crvena zvezda je bila usamljena na čelu tabele sa maksimalnih devet bodova, dok je na začelju tavorio Novi Pazar kao jedini bez bez osvojenog boda.

Nepunih šest nedelja kasnije, najtrofejniji srpski klub i dalje vode prvenstvenu trku, iako mu posle 1:1 u 168. večitom derbiju u Humskoj svi mogući bodovi više nisu na broju, ali se onaj tim sa najniže „kote 16“, od mnogih već prežaljen, poprilično uzdigao i prati petostrukog uzastopnog šampiona Srbije sa minimalnog odstojanja. Istina, Pazar ima 18 bodova iz devet, a Crvena Zvezda 19 iz sedam odigranih utakmica.

Posle šest pobeda u nizu, počev kući od Partizana (1:0), preko TSC-a u Bačkoj Topoli (1:0), Radničkog u Nišu (3:1), Napretka kraj Jošanice (2:1) i Mladosti GAT-a u Novom Sadu (2:1), pa do za sada poslednjeg trijumfa protiv subotičkog Spartaka na ove sezone četvrti put praznoj Džaizkoin areni (2:0), fudbal u Novom Pazaru opet dobija mesto koje mu i pripada.

„Super što su Partizan i Zvezda odigrali nerešeno jer smo i dalje na mestu koje narednog leta vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona. Crvena zvezda nam beži bod, a Partizan i da dobije obe zaostale može samo da se izjednači s nama. Pobedimo Radnički u Kragujevcu, pa Zvezdu kod nas i – prvi smo“, čuje se širom gradskih ulica, šetališta, sportskih terena za rekrativce, kafića i restorana.

Nažalost, navijača na stadionu i dalje nema, a neće ih biti do sredine oktobra i Vojvodine, osim ako Disciplinska komisija Fudbalskog saveza Srbije ne odluči da ublaži sankcije. Pucanj u fudbal je činjenica da će zbog neodgovornosti pojedinaca sa zapadnog sektora, koji su krajem maja u revanšu baraža sa IMT-om ubacivali svašta na teren, tribine biti prazne i tokom vojevanja za bodove sa Crvenom zvezdom i Mladošću iz Lučana. Da nije toga, za beogradske crveno-bele, koji sledeći stižu u Pazar, verovatno bi bio potreban sportski objekat dvostruko većeg kapaciteta.

Bio bi to vrhunac Četvrte pazarske fudbalske revolucije, koju su najvernije pristalice Plavih započele pre četiri sedmice, posle pobede u Bačkoj Topoli, a kada su u ranim jutarnjim časovima dočekali svoje miljenike ispred stadiona na preseku „Kosančićeve“, „Oslobođenja“ i „Veljka Vlahovića“. Isti scenario viđen je i nakon što se četa Vladimira Gaćinovića sa celim plenom vratila iz Niša, a zatim i iz Novog Sada. Pesma, dlanovi, dresovi, šalovi, baklje, vatromet i iskreni izliv emocija kakav se retko viđa. Bude vatrene fešte i za vreme treninga, zajedničkog klicanja po njegovom završetku. Često o tome priča Gaćinović, igrači takođe.

Možda neke ovo podseća na period od pre 40 i kusur godina. Iako su uvek imali gromoglasnu podršku na tada neuporedivo manjem Gradskom stadionu, ali i na gostovanjima bez obzira na kilometražu, Plavi su tek početkom osamdesetih prošlog veka doživeli ozbiljniji rezultatski zamajac. Tokom te, Prve pazarske fudbalske revolucije, ekipa je iz godine u godinu preskakala rangove, od Moravsko-šumadijske zone do Druge lige Istok, da bi prva sezona među drugoligašima umalo donela i plasman u elitu. Trener je bio legendarni Zoran Čolaković, a na terenu su prednjačili Bajro Župić, Ismet Ugljanin, Gmitar Vukadinović, Enver Gusinac, Dejan Profilović, Nazim Izberović…

Krajem aprila 1985, Novi Pazar je očekivano slavio kući protiv Bora (2:1), a kao grom iz vedra dolinom Jošanice i Raške odjeknuo je minimalan poraz OFK Beograda (0:1) u tadašnjem Ivangradu, pa su 10 kola pre kraja Romantičari na kontu imali 31, a Pazarci 30 bodova. Usledio je duel na Karaburmi, ka kojoj se zaputilo na desetine autobusa i stotine automobila sa NP registarskim tablicama. Nisu se srećni vratili iz prestonice. Tim Velimira Đorđevića slavio je sa 2:0, čime je sezona praktično bila rešena, pa su novi prvoligaši postali Đorđe Serpak, Stevica Kuzmanovski, Milan Ivanović, sada pokojni Marinko Stojaković, Mirsad Kahrović… Debitantima iz Pazara u leđa su gledali Pelister, Rad, Galenika (Zemun), Napredak, čačanski Borac, Trepča…

Druga revolucija zbila se u proleće 2011. i krunisana je istorijskim plasmanom u elitu, koji je potpisalo nekoliko trenera, ali najviše Mladen Dodić, kao i igrači poput Emira Lotinca, Ivana Babića, Vasilija Prodanovića, Vladana Spasojevića, Admira Kecapa lii Miloša Đalca, dok je treću, u do sada najboljoj klupskoj superligaškoj sezoni 2014/15 sa klupe predvodio Milorad Kosanovića, čije su misli u delo sprovodili Bojan Đorđević, Slobodan Vuković, Marko Jevtović, Predrag Pavlović, Vladimir Radivojević, Dejan Rusmir, Miloš Mijić, Bruno Matos, Kecap… Ligu Evrope im je tek u finišu uskratila Vojvodina.

Na krilima kvaliteta i rezultata Gaćinovićeve mašinerije, navijača, dobre atmosfere u i oko kluba, relativno stabilne finasijske priče diktirane iz gradskog budžeta i potpomognute od lokalnih preduzetnika, Pazarci se nadaju da će na evropsku scenu u leto 2023. Zvuči pomalo utopistički, posebno ako se zna da je prošle sezone opstanak izboren kroz baraž, godinu ranije tek u fotofinisu, a iza toga su tri sezone u drugom rangu.

Ipak, atmosfera iz svlačionice nakon pobede nad Spartakom snove približava stvarnosti.

Gaćinović: Ima li kraja ovome?
Igrači: Nema!
Gaćinović: Ima li kraja ovome?
Igrači: Nema!
I onda, svi u glas: Pazare, jedini, Pazare, jedini, najbolji…
Nema sumnje da se tako dobijaju i najteže bitke.