Efekti fudbalske revolucije: Na meču druge lige 53.000 ljudi, dva kluba u LŠ, šest u borbi za titulu…

Pride, drugoligaški okršaj Šljonska i Zniča u Vroclavu pratilo je 17.282 gledaoca, dok su u elitnom rangu odigrana tri susreta sa posetom većom od 20.000 ljudi, i još tri na kojima je bilo 12+ hiljada. Najbolje posećena utakmica treće lige, između Sandecje i KKS-a, okupla je 7.310 duša. Primera radi, mečeve Crvene zvezde i Partizana, u subotu, po vrlo lepom beogradskom vremenu, kombinovano je ispratilo manje publike?!

Malo poređenja nije na odmet…

Ovo je, razume se, potpuno poražavajući podatak sam po sebi, međutim kad dodatno ‘garniramo’ konstatacijom da se na Marakani zapravo igrao derbi (Vojvodina došla kao drugolasirana), odnosno da je Novi Sonč, odakle je Sandecja, broji svega 80.000 stanovnika, naspram dvomilionske srpske prestonice, onda sve to poprima posebnu dimenziju naše nesrećne fudbalske realnosti i valjda najbolje oslikava koliko smo trenutno daleko od onoga što su Poljaci napravili od svog fudbala.

Sve za čim bismo potegli u pledoajeu za odbranu ‘naše stvari’, poput onog fakta kako je Crvena zvezda nedavno realitivno lako izašla na kraj sa najboljim poljskim timom u kvalifikacijama za Ligu šampiona, predstavljalo bi samo optičku varku i mentalnu opsenu. Zato ovoga puta bez ‘veštačkog kantara’.

Nego da se vratimo Poljacima…

POSETA NA STADIONIMA U POLJSKOJ PROTEKLOG VIKENDA

PRVA LIGA

Legija – Zaglebje (25.042)
Gornjik Zabže – Korona (27.587)
Pogon – Leh (20.991)

DRUGA LIGA

Šljonsk Vroclav – Znič (17.282)
Ruh – Visla Krakov (53.314)

TREĆA LIGA

Sandecja – KKS (7.310)

U tekućoj sezoni tri kluba Ekstraklase imaju prosečnu posetu veću od 20.000 gledalaca, tri su vrlo blizu toj brojci, a još šest je u rasponu 11-14 hiljada. Sve to daje ukupni sezonski prosek od 13.274, pa je ovo šesta godina u nizu u kojoj je posećenost tamošnjih stadiona u porastu. Statistika dalje kaže da je 2010. poljske klubove u proseku gledalo 5.247 ljudi po meču, te da trenutno govorimo o povećanju od nestvarnih 153 odsto, iliti najboljoj posećenosti još od 1978. godine!

U Drugoj ligi Vislu gleda preko 25.000 ljudi po meču, Šljonsk je na oko 15.000, Ruh na blizu 14.000…

O infrastrukturi smo već pisali jesenas i konstatovali da Poljska ima 30 stadiona kapaciteta preko 10.000 gledalaca – pet preko 40.000 i 12 preko 20.000. Čak 10 ih spada u četvrtu, najvišu kategoriju po Uefinim kriterijumima.

Zalet je uhvaćen početkom veka, kada je zemlja dobila zajedničku organizaciju Evropskog šampionata sa Ukrajinom. Tada su izgrađena tri nova, moderna stadiona, nakon čega su, nevezano od Eura, bili renovirani i veći objekti, poput onih u Horžovu, Krakovu, Zabžeu, Bjalstolku, stadion Legije u Varšavi… Tako je Poljska u roku od pomenutih petnaestak godina dobila na desetine savremenih stadiona i fudbalski ambijent za gledaoce postao je dostojan Španije, Nemačke, Belgije, Holandije, Italije…

Borba za regularnost, prepoznata kao temelj svega, započela je nakon sudskih reformi 2003. godine. Suština je bila u kriminalizovanju čina nameštanja utakmica. Samo dve godine kasnije pokrenuta je velika čistka u vidu akcije tužilaštva i policije. Izvršeno je preko 200 hapšenja, optuženo 525, a osuđeno 448 ljudi. Preko 600 utakmica u prvom i nižim rangovima istraženo je i označeno kao sumnjivo. Istraga je dovela do samog vrha – Fudbalskog saveza Poljske. Istog časa palo je celo rukovodstvo na čelu sa legendarnim bivšim fudbalerom Gžegožom Latom. Osuđeni su igrači, treneri, funkcioneri, sudije, TV lica… Pravosuđe je zadalo konačan udarac korupciji i Poljska je nakon godina tavorenja napokon mogla da krene napred.

Poljskim klubovima trebalo je podosta vremena za oporavak. U prvoj deceniji 21. veka Liga nije mogla da se probije iznad 20. mesta na Uefinoj rang listi. U više navrata bila je ispod 25. pozicije. Period tranzicije doneo je čak pad na 30. mesto, iza Belorusije, Kazahstana, Azerbejdžana, Bugarske, međutim onda su počeli da stižu prvi rezultati ‘fudbalske revolucije’.

Poljaci su u međuvremenu shvatili da ih suluda jurnjava za Uefinim bonusima kroz igranje u Ligi šampiona neće nikuda odvesti (da možda i nisu spremni za taj novo takmičenja), odnosno da su to jednokratni prihodi što ne mogu da garantuju stabilnost. Pravi bum napravljen je s prvim bogatim ugovorom za TV prava, sklopljenim sa emiterom Kanal plus.

Danas taj obnovljeni ugovor donosi poljskim prvoligašima plen od oko 300.000.000 evra, koji oni dele između sebe. Kad se u priču uključe i ostali sponzori, dolazimo do podatka da je desetak klubova napravilo vrlo ozbiljne budžete. Recimo, budžet Legije iznosi 51.000.000 evra, Leh je na oko 40.000.000, Rakov na 20.000.000, Viđev Lođ na 19.000.000, Pogon na 15.000.000, a iznad 10.000.000 su i Gornjik, Visla Plok, Zaglebje, Jagjelonija…

Ruku na srce, to nisu novci koji mogu da vam garantuju uspeh u Ligi šampiona, ali baš u tome i leži caka. Zdravo tržište dovelo je do toga da sedam-osam klubove konkuriše za titulu i da svi oni mogu da budu konkurentni u Ligi Evrope i Ligi konferencije. Najprostije rečeno, UEFA bodove Poljskom fudbalu danas donose i ‘mali’ klubovi. Konkretno ove sezone, pored ‘liga petice’, samo su Portugalci osvojili više koeficijentnih bodova od Poljske.

To je Ekstraklasi donelo skok na 12. poziciju – ostanak u TOP 15 – i samim tim ponovo garantovana dva učesnika u kvalifikacijama za Ligu šampiona u sezoni 2027/28. Pa ako i ne uspeju ponovo da dođu do elite – a nisu evo već deset godina – neće biti kraj sveta. Napravljena je finansijski održiva liga, konkurentna. Napravljeni su samoodrživi klubovi koji zdravo posluju i – prave rezultate.

Publika na stadionima samo je posledica. Ona poslednja dolazi, kao šlag na tortu.