Niti je UEFA cvećka, još manje Partizan

Da li je kazna UEFA izrečena Partizanu pravedna ili ne? O tome će odlučiti žalbeno veće Evropske fudbalske asocijacije, ali neke stvari prosto bodu oči. Pre svih, navodno rasističko ponašanje Partizanovih navijača.

Niko ne poriče da je skandiranja Mičelu Donaldu, bivšem fudbaleru Crvene zvezde bilo, tačno se zna i šta su mu vikali navijači. Ipak, UEFA bi morala da ima malo više takta i smisla za razumevanje nekih lokalnih situacija, a u ovom slučaju je samo o tome reč. Iskreno, ne verujem da je ijedan od navijača crno-belih koji se našao na tribinama stadiona u Humskoj na meču protiv Malatije imao na umu da Donalda vređa na rasnoj osnovi. Ali – ‘ajde ti sad objasni gospodi u Nionu da ovde u Beogradu jedni navijači sami sebe nazivaju “grobarima”, a drugi “ciganima”. I da tu apsolutno nema nikakve veze da li je neko tamne ili bele puti, važno je samo što žešće uvrediti pripadnika protivničkog tabora.

Ovo jesu naše “lokalne nijanse”, ali UEFA bi morali znati za animozitet navijača Zvezde i Partizana. Kao što bi morala znati da kada igra Roma, a na drugoj strani je neki fudbaler koji je ranije nastupao za Lacio, taj neće biti dočekan ovacijama nego najvećim pogrdama. Koje neće biti na rasnoj osnovi. Isto je u slučaju Reala i Atletika iz Madrida, Seltika i Rendžersa iz Glazgova, Fenerbahčea i Bešiktaša iz Istanbula, Olimpijakosa i Panatinaikosa… Primera je bezbroj.

Međutim, postoji ta famozna organizacija koja se zove “Fudbal protiv rasizma u Evropi” (FARE). Njihovi predstavnici prate međunarodne utakmice, i javljaju u centrale UEFA i FIFA da je primećeno rasističko ponašanje. Obe kuće fudbala, i evropska i svetska, slepo veruju izveštajima organizacije FARE, a u Partizanovom slučaju jasno je da to verovanje ne podrazumeva podrobniju analizu određene situacije. Čak nisu morali ni da se udubljuju u međusobne odnose Zvezde i Partizana, dovoljno je bilo da gospoda iz UEFA pročitaju izveštaj delegata da na utakmici sa Malatijom nije bilo bilo kakvog incidenta. Ni na terenu, niti na tribinama.

Čini mi se da je UEFA bila strpljiva, i na kraju jedva dočekala situaciju da kazni Partizan. Možda je to njena slatka osveta za sve što se dešavalo pre godinu i po dana, kad je Partizan “pobedio” UEFA u žalbenom postupku. Da se podsetimo, crno-beli su kažnjeni takođe sa dve utakmice bez navijača zbog toga što je na meču sa Jang Bojsom na tribinama bio transparent “Živela kraljevina Srbija”, koji je protumačen kao rasistički. Partizan se žalio, i uspeo da dokaže da nije reč o rasizmu, pa je kazna pala. U Humskoj se tada slavilo, ali u Nionu su čekali priliku za revanš…

Ako se složimo da rasizma na meču Partizan-Malatija nije bilo, ostaje taj nesrećni “keltski krst” na zastavama “grobara”. Možda momci koji su ga nacrtali znaju, a možda i ne njegovo značenje. Da skratim priču, keltski krst se svojevremeno nalazio na obeležjima Trećeg Rajha, a u nacističke svrhe koristili su ga i norveški šovinisti i nacisti tokom Drugog svetskog rata.

Od sredine prošlog veka, ono što se ranije smatralo keltskim krstom uglavnom se odnosi na rasiste, šoviniste i neonaciste. UEFA ga ne toleriše na tribinama, a poznata je kazna izrečena zagrebačkom Dinamu zbog istog simbola. U osmini finala Lige Evrope protiv Benfike navijači Dinama istakli su “keltski krst”, a klub je odmah “popio” – dve utakmice pred praznim tribinama!

Ako navijači ovo nisu znali, ljudi u Partizanu su morali. Kao što su morali znati da sve vreme utakmice stepenice na tribinama “moraju da se vide”, i da na njima nema ni sedenja, ni stajanja.

Takođe, morali su znati da i Fudbalski savez Srbije, kao i UEFA i FIFA zabranjuju bilo kakvo prisustvo političkih parola na tribinama. A takva je na meču protiv Malatije bila navijačka poruka “Dogodine u Kninu”. Iako nije sankcionisana od strane UEFA, ova poruka izazvala je snažnu reakciju u susednoj državi Hrvatskoj. Ta reakcija bila je otprilike istovetna onoj kakva bi usledila u Srbiji da je neko na nekom hrvatskom stadionu razvio transparent na kome bi pisalo “Dogodine u Zemunu”. Očigledno reč je o potpuno bespotrebnom dizanju tenzija između dve države, i to na utakmici sa klubom iz “treće zemlje”.

Neko će na sve ovo reći – takav smo narod, niko nije mislio ništa loše, navijači se prepucavaju onako kako su to oduvek činili… Ali – nije baš tako. Neću reći ništa novo ako konstatujem da su naši navijači odavno van svih zakona i pravila, i da se skoro svako njihovo ponašanje toleriše. Tu mislim na domaće utakmice, na kojima se često razvijaju transparenti sa pretnjama i uvredama, a kada bi ih preveli ljudima iz organizacije FARE verujem da bi digli ruke od svog posla i rekli: ovima nema pomoći!

A kada bi kojim slučajem naši disciplinski organi počeli da revnosno rade svoj posao, i da oštro kažnjavaju sve ispade na tribinama, možda bi gospoda iz UEFA rekli: vidi ovi počeli da se ponašaju kao sav normalan svet, hajde da im pomognemo… Možda i ne bi, ali – ako smo već probali sa svim mogućim nasiljima i vređanjima, i vidimo da to ne prolazi u Evropi, zar ne bi trebali da probamo da budemo normalni? Možda nam prođe…